Diskriminacija: kako je zakon prepoznaje?

 

Diskriminacija: kako je zakon prepoznaje?

Diskriminacija je boljka s kojom se borimo već vekovima unazad i pokazala se kao pojava koju je vrlo teško iskoreniti. S diskriminacijom se susreću svi: stari i mladi, bogati i siromašni, obrazovani i neobrazovani, muškarci i žene, deca, invalidi... S diskriminacijom se susrećemo u različitim situacijama: na radnom mestu i prilikom apliciranja na posao, tokom svakodnevne komunikacije, u kontaktu s različitim institucijama, pa čak i u vlastitom domu. Reklo bi se da na diskriminaciju niko i nigde nije imun.

Kada je reč o pojavi koja u velikoj meri utiče na veliki broj ljudi i to na razne aspekte života, jasno je da zakon stvar mora uzeti u svoje ruke. Zakon se mora oglasiti i kroz zabranu diskriminacije raditi na njenoj kompletnoj eliminaciji.


Zakon o zabrani diskriminacija


Zakon o zabrani diskriminacija donet je 2009. godine. Ovom zakonu prethodio je prvi zakon u našem antidiskriminacionom zakonodavstvu: Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, donet 2006. godine.

Prema Zakonu o zabrani diskriminacija, diskriminacija i diskriminatorsko postupanje se definiše kao svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe, kao i na članove porodica i njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.

Zakon prepoznaje neposrednu i posrednu diskriminaciju, povredu načela jednakih prava i obaveza, pozivanje na odgovornost, udruživanje radi vršenja diskriminacije, govor mržnje i uznemiravanje i ponižavajuće postupanje kao oblik diskriminacije. Postoje i teški slučajevi diskriminacije, posebni slučajevi diskriminacije, kao i pozitivina diskriminacija. Ove stavke uređene su kao posebne mere u članu 14.  Zakona o zabrani diskriminacija.

 

Značaj donošenja Zakona o zabrani diskriminacija

 

Značaj donošenja Zakona o zabrani diskriminacija jasno se vidi kroz uvođenje posebne institucije - Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Poverenika bira skupština većinom glasova narodnih poslanika, na predlog odbora nadležnog za ustavna pitanja. Mandat traje pet godina, a ista osoba na ovu poziciju može biti izabrana najviše dva puta.

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ima ovlašćenja, koja mu pomažu u prevenciji diskriminacije ili delovanju u slučajevima kada je do diskriminacije već došlo. Od posebnog su značaja ovlašćenja poverenika, iz člana 33., tačke 6., 7., 8. i 9. Prema ovim tačkama, Poverenik upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije, prati sprovođenje zakona i drugih propisa, inicira donošenje ili izmenu propisa radi sprovođenja i unapređivanja zaštite od diskriminacije i daje mišljenje o odredbama nacrta zakona i drugih propisa koji se tiču zabrane diskriminacije, uspostavlja i održava saradnju sa organima nadležnim za ostvarivanje ravnopravnosti i zaštitu ljudskih prava i preporučuje organima javne vlasti mere za ostvarivanje ravnopravnosti.

Osoba koja smatra da je žrtva diskriminacije, može se obratiti Povereniku, koji daje svoje preporuke i mišljenja i izriče mere predviđene zakonom. Pored toga, podnosilac pritužbe se kod Poverenika za zaštitu ravnopravnosti može informisati o svojim pravima i mogućnostima pokretanja sudskog ili nekog drugog postupka.


Muškarac diskriminacija
 

Zakon o zabrani diskriminacija uređuje i sudsku zaštitu od diskriminacije. To bi značilo da svako ko smata da je žrtva diskriminatorskog postupanja ima pravo da podnese tužbu sudu. Tužbom se može tražiti: zabrana izvršenja radnje od koje preti diskriminacija, zabrana daljeg vršenja radnje diskriminacije, zabrana ponavljanja radnje diskriminacije, utvrđenje da je tuženi diskriminatorski postupao prema tužiocu ili drugome, izvršenje radnje radi uklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja, naknada materijalne i nematerijalne štete i objavljivanje presude donete povodom neke od prethodno navedenih tužbi.

Sudski postupak za zaštitu od diskriminacije je hitan, pa je sud dužan da postupak pokrene i zaključi u najkraćem mogućem roku. Većinu navedenih tužbi može podneti Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ili organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava.

Ako smatate da su vaša prava, zagarantovana Zakonom o zabrani diskriminacija, povređena, obratite se advokatu. Advokat će vas saslušati, ispitati da li se vaš slučaj može smatrati slučajem diskriminatorskog postupanja i, na osnovu temeljne analize, posavetovati vas o narednim koracima. Od pomoći može biti i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, zahvaljujući nadležnostima koje su mu zakonom poverene.

Diskriminacija nije nešto na šta bi trebalo da oguglate ili se naviknete. Ustav Republike Srbije, u čl. 21., garantuje da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacija.

 


Autorski tekst: Srbijanka Stanković


Dodajte komentar