Izgubljeno u prevodu
Ne, ne želim da govorim o istoimenom filmu, bez obzira što je zaista odličan. Želim da skrenem na pažnju na ono sa čime se svi svakodnevno susrećemo, a to su loši prevodi, koje viđamo svuda. Da, to je to što je izgubljeno u prevodu, a nažalost, loših prevoda danas ima više nego zaista dobrih.
Recimo, ruske klasike ne vole da čitaju svi, ali smo ih ipak čitali makar kao lektiru u srednjoj školi. A prevodi loši… I danas se sećam “Ane Karenjine”, i groznog prevoda koji me je naterao da se zapitam - da li je moguće da je Tolstoj napisao nešto, što je prevodilac preveo kao: “Batler je došao da navuče čistu belu košulju na crveni, odnegovan vrat Stive Oblonskog”.
Časna reč, tako je pisalo! Tolstoj?! Aha, važi… Nažalost, ruski jezik nikada nisam učila, pa nisam mogla da ga čitam u originalu, ali sam se uvek pitala koliko se izgubi u prevodu, kada se nekog takvog posla prihvati neko ko jezik možda i zna, ali finese, kojima treba da dočara duh jezika, ne ume da donese na pravi način.
Ogledalo, ogledalce moje…
Kako profesori jezika na fakultetu umeju da kažu, dobar prevodilac je neka vrsta ogledala. On treba da stvori savršeni odraz izvornog teksta, na drugom jeziku, dok loš prevodilac kao da po ogledalu crta crnim flomasterom.
Nisam prevodilac po struci, ali sam u istraživanjima za tekstove morala da prevedem mnogo tekstova, da bih ušla u tematiku o kojoj pišem. A spadam i u one koji svakodnevno, bar malo, gledaju televiziju, pa se vrlo često zgražavam jer je u serijama i filmovima ova situacija još gora.
Kakve sam sve primere u životu videla… Prevodioci se trude da budu maštoviti, i nekima to zaista polazi za rukom, poput onog koji je preveo čuvenu seriju “Allo, allo”. Dakle, kad policajac Krebtri počne da priča ja se i danas, iako sam ga gledala više puta, smejem do suza. Čovek je genije!
Ali isto tako, sećam se serije “Šapat duhova”, što je malo lepši prevod (u originalu glasi “Ghost whisperer”), koju je neki “veseli” prevodilac preveo prvo kao “Šaptačica konjima”. Dakle, po njemu je “ghost” (duh) i “horse” (konj) – isto! Najgore je što je to tada, kada je prvi put objavljeno, stajalo tako na dotičnoj telviziji više od dve nedelje, jer niko nije obraćao pažnju. Niko osim nas, iščašenih jezičkih čistunaca koje takve stvari nerviraju.
Isto tako, dešava se da naši prevodioci, koji prevode serije i filmove, da se ne bi mučili, uzmu već gotove prevode kolega iz regiona (Hrvatske, ili Bosne i Hercegovine), pa ga “posrbe”. Ali, i to urade rutinski, ijekavicu preprave u ekavicu, a na fraze tipa “ajme meni” ne obrate pažnju, pa to tako ostane. Skroz srpski izraz, jel’? Ajmeee…
Da ne pričamo o onim prevodima koje odrade ljudi koje određena tematika ne zanima, pa o njoj i ne znaju mnogo. Poput kuvanja, recimo. Ne govorim o medicini ili nuklearnoj fizici, ne, u pitanju je kuvanje. Mnogi danas kuvaju i interesuju se za razne svetske kuhinje ali ti se, uglavnom, veoma retko bave prevođenjem.
Prevode oni koji misle da je dovoljno da znaju jezik, a izraze, tehnike, ili ne daj Bože nazive na nekim drugim jezicima – to nije važno, napisaće šta bilo. Pa tako salata “Nisoaz” (iz Nice) postane “Nikuaz”, a testenina po imenu “končiljoni” (što bi se dalo prevesti u školjkice), postanu “konkiljoni”. Ali ko to još gleda, važan je recept! Paaa, ima nas, ima...
A kad to uradi neko ko je iz branše, i kome je tematika dobro poznata, čitanje je pravo uživanje. Recimo, volim da čitam biografije slavnih muzičara kojih u našim knjižarama poslednjih decenija ima mnogo. A zašto? Pa zato što je najveći deo njih preveo Dejan Cukić, pevač, frontmen benda “Spori ritam”, istoričar rokenrola, novinar i pisac. Čovek koji taj posao radi - savršeno.
Ali, original je ipak, original
Fotografija: https://www.pexels.com/photo/pile-of-books-159866/
Teškoća sa prevođenjem je u tome što nikada ne znate da li je dobro ili loše, dok ne pročitate originalni tekst. Recimo, ono što bi se smatralo uvredom na jednom jeziku može da bude kompliment na drugom, ili još gore ako je obratno. Ili recimo, dešava se da profesor Snejp postane profesor Snab (još malo pa snob), a vino - sok od grožđa. Neki ljudi možda namerno to rade da bi prilagodili jezik kulturnim razlikama, ali vino je vino, a sok je sok. Od soka, teško da možete da se napijete a čovek ponekad, gledajući šta se radi, stvarno poželi to da uradi.
Da ne pričamo što neki prevodioci daju sebi slobodu da menjaju ili izostavljaju neke stvari. Skoro kao ono što danas radi veštačka inteligencija. Kad o nečemu ne može da pronađe podatke – izmisli ih. Pa kad joj predočiš da to što je napisala nije tačno, pravda se da je ona samo jedan mali, malešni, jezički botić koji ne može baš sve da zna. Da razjasnimo, ovaj pleonazam je tu s razlogom.
Književni prevodilac treba da bude i pisac
Tako je, neko ko će umeti da to što prevede odradi u duhu jezika; ko ume pravilno da protumači neki izraz iz svakodnevnog govora. Jer naravno, ni u jednoj zemlji, ne govori se besprekornim, književnim jezikom. Postoji svakodnevni govor, izrazi i fraze koji se u njemu koriste, kao i žargon. A dobar prevodilac, treba dobro da poznaje sve što je u vezi s jezikom.
Tu su analogije, rime, metafore… šta god! Bez njih književna dela deluju suvoparno i dosadno. Da uzmemo za primer dva učenika, od kojih jedan uči sa razumevanjem i ume da objasni šta je naučio, dok drugi buba napamet. Ovaj prvi to radi pravilno, dok drugi gleda da otalja, recitujući svoje znanje kao pesmice u prvom razredu, apstraktno i bez života.
Gluvi telefoni
Znam da nisam jedina kojoj ovo smeta. Svi dobri profesori jezika i književnosti govore svojim učenicima čiji prevod da čitaju kada su klasična dela u pitanju, a isto misle i sami književnici. Svojevremeno sam u nekoj emisiji slušala jednog od bosansko-hercegovačkih autora (namerno mu ne pominjem ime) koji kaže da je kod njih situacija još gora.
Kod nas se bar, za knjige na stranim jezicima, nađe prevodilac koji ga govori, pa se prevede sa originala. A kod njih se većina knjiga prevodi sa engleskog, bez obzira koji je bio izvorni jezik. Pa ako je taj Englez koji je prvi uradio prevod svoj posao odradio loše, ni na bošnjačkom neće zvučati bolje, zar ne?
Može da se desi da mnogo toga bude kao u igri “gluvi telefoni”. Sećate se te igre iz vremena kada smo bili deca? Nekolcina dece sedi jedno do drugog, prvi šapne drugom nešto, ovaj to onako kako je čuo prenese drugom, drugi trećem i tako do kraja. Na kraju, od “Milena ima dečka” može da dođe do “malena čačka mečku”. Jeste, čačkam je i ja ovim tekstom i izvinjavam se unapred onima koji su se u tekstu možda pronašli, mada nikoga nisam imenovala.
I na kraju…
Mnogi danas misle da prevođenje nije teško, naročito otkad postoji Google prevodilac, kao i već pomenuta veštačka inteligencija, koja to odradi za vas brzom brzinom. Ali nije tako, i nije nikad ni bilo.
Pravi prevodilac neće sebi dozvoliti da degradira neko književno delo ili čak najobičniji priručnik, svojm otaljavanjem. Tek da se odradi, tek da se uzme honorar, tek “da se Božje vrši”. Mnogo je istraživanja koja treba obaviti, ponekad treba i skovati nove reči, da biste objasnili šta u nekoj kulturi znači neki izraz ili fraza.
A kako prepoznati dobrog prevodioca? On, za početak, nikada ne potcenjuje sebe, i ne obećava ono što ne može da ispuni. Trudi se da svoj posao odradi na najbolji mogući način, u duhu oba jezika. I onog sa koga, i onog na koji prevodi.
Jer zamislite šta bi bilo kada biste od nekog sudskog prevodioca tražili da vam prevede dokumente koji vam trebaju da biste u nekoj stranoj zemlji nastavili školovanje ili dobili posao, a on to ne odradi kako treba? To bi moglo da vas košta kasnijeg zaposlenja, bolje plate i uslova života. Zato ovaj posao uvek treba poveriti profesionalcima, jer je rizik preveliki.
Isto tako, kada sledeći put pročitate neki prevedeni roman, i ne dopadne vam se zbog jezika ili strukture, razmislite još jednom zašto je tako. Možda je delo sasvim dobro, ali autor nije imao sreće sa prevodiocem.
A šta vi mislite o tome? Jeste li pročitali neko takvo delo, pa se zapitali – da li je moguće da je taj roman podobijao silne nagrade, a vama je bio dosadan, suvoparan i loše napisan? Podelite svoje misli sa nama u komentaima.
Naslovna fotografija: https://pixabay.com/photos/translation-translate-conversation-1092128/
Autorski tekst: Jelena Todorović
Izgubljeno, nadjeno! I uvek mi se dopada mi se kada naletim na drugaciji tekst.
Zanimljiva tema i super tekst, dešavalo mi se da kad gledam neku seriju primetim grešku u prevodu, iako nisam stručnjak.
Baš je tako! Ko zna koliko puta sam se iznervirala zbog loših prevoda kad gledam nešto. Što se knjiga tiče, ne znam, nisam čitala originale, ali ne sumnjam da je tako. Ima i jednih i drugih, i loših i dobrih.
Tema je odlicna i odradjena fantastticno kao i uvek! Ne znam gde se samo seti ovih primera, smejala sam se citajuci! Sa svime se slazem sto je navedeno, posebno na primedbi da prevodilac mora biti i pisac.