U paketić stavite jednu igračku, knjigu i ljubav

 

U paketić stavite jednu igračku, knjigu i ljubav

 

U novogodišnji paketić ću staviti jednu knjigu, jednu igračku i ljubav. Radoznalost, igru i nežnost. U detinjstvu nam više od toga ne treba.


Kraj novembra je na pomolu i sve roditelje polako počinje da hvata „novogodišnja groznica“. Nije to euforija koju smo osećali nekad kao deca, željno iščekujući vatromet i konfete, pa makar i na televiziji, to je više groznica novčanika – treba pripremiti novogodišnje paketiće.

Bez obzira na to pravite li samo paketiće za svoju decu ili i za decu svoje braće i sestara i prijatelja, Nova godina je postala pravi luksuz. Ukoliko ste jedan od onih koji žele da poklon ne bude kesa puna šećera i nezdravih grickalica, sasvim je izvesno da ćete upasti u finansijsku krizu. Sve za dečji osmeh, zar ne?

Upravo u tom dečjem osmehu, da ne kažem grmu, leži zec. Deca se više ne raduju poklonima. Zbog toga sam odlučila da u paketić stavim samo tri stvari: knjigu, igračku i ljubav.


Kako to da se deca više ne raduju poklonima?


Nebrojeno puta sam prisustvovala sceni otvaranja poklona, što rođendanskih, što novogodišnjih i svaki put bi dečja reakcija bila ista: trenutna radost koja traje do otvaranja sledećeg poklona ili ravnodušnost (ah, već imam torbicu!). Negde na polovini slavlja primetila bih da novi brižljivo birani i skupo plaćeni pokloni leže napušteni na podu, krevetu ili polici. Da se niko njima ne igra.

To je tužno. U svakom smislu.

Roditelj sam skromne tri i po godine, ali je moj staž pravljenja novogodišnjih paketića nešto duži. Iz svog iskustva i iz iskustva roditelja iz svoje okoline naučila sam jednu nepobitnu činjenicu: deca više ne umeju da se raduju poklonima. Za to smo, naravno, krivi mi. Veliki.

Prateći obrazac: dete poželi, dete dobije, mnogi roditelji današnjice uskraćuju sebi i detetu jednu važnu lekciju. Ostvarena želja ima najveću vrednost kad se o njoj mašta, razmišlja, kad se ne ostvari onog trenutka kad se poželela. Jer – gde je tu radost?

Pogađate, nema je.

Za mene kao majku i za mene kao dete koje je raslo devedesetih posebno je važno da to ispravim.


Čuvaj to što imaš


Najvažnija lekcija koju smo naučili u detinjstvu, mi rođeni krajem osamdesetih i početkom devedesetih bilo je upravo to: „Čuvaj to što imaš, jer ako polomiš/izgubiš nećeš dobiti novo.“ Umesto sedam barbika koje ima moje trogodišnje dete (mi joj nijednu nismo kupili), sestra i ja smo imale svaka po jednu. Imala sam bar pet godina kad smo ih dobile.


Barbike lutke
 

Male, plastične barbike plave ravne kose. Posle dva dana jedna je imala šiške, drugoj smo „razmazale karmin“ preko pola lica posluživši se lakom za nokte. Neuspeli pokušaji da se to „zamaskira“ i sakrije od mame završili su neslavno. Pogledala je rezultate naših kozmetičkih i frizerskih umeća i rekla:


„U redu je, to su vaše lutke.“


U tu rečenicu je sve stalo: to su vaše lutke i to su jedine lutke koje ćete imati dok ne naučite da čuvate svoje stvari. To je bila istina i mi smo znale to. Nije bilo pogađanja, nije nam palo na pamet da plačemo, tražimo novo, kreveljimo se kako su lutke sada ružne. To ti je što ti je. Bilo nam je krivo, sasvim sigurno, ali vremenom smo shvatile – svaki put kad pogledamo na one nakaradne šiške koje nikada neće ponovo izrasti – to je naše maslo. Šta smo zakuvale, to ćemo i jesti. Onda smo se igrale, nekad i satima.

Možete li da zamislite svoje dete u igri koja traje duže od 15 minuta?

Pored svih igračaka koje naša deca danas imaju, mogu li naučiti tu lekciju ikad? Kakvu poruku im šaljemo kad bez pogovora kupimo novi auto pošto se prethodni polomio? Nema veze, evo, zamenićemo, sve je zameniljivo. I igračka, i knjiga, i osoba. To je utabana staza koja vodi do konstantnog nezadovoljstva svim i svačim. Ja ne želim to za svoje dete, a vi?


Šta onda da stavim u paketić?


Šta treba detetu koje ima magacin igračaka? Radoznalost, igra i nežnost. Napravite paketić u kome će stati ove tri stvari. Moj izbor je uvek knjiga, igračka koja će ih radovati i iz koje će nešto naučiti i ljubav. U poruci, posveti, načinu na koji je poklon upakovan.

U međuvremenu, raspremite igračke koje već imate, a kojima se vaše dete više ne igra. Dopustite detetu da se zainteresuje za jednu, dve, najviše tri stvari i da ta igra traje. U dečjoj prirodi je radoznalost, želja za učenjem i maštanje. Ne ometajmo ih u igri koju stvaraju sami. Ne zatrpavajmo detinjstvo željama koje se prebrzo ostvaruju.

 


Autorski tekst: SrbijaSpace.rs


Dodajte komentar