Faribo · 1. May 2026. · Native kolumne 95
Prvi maj nije samo praznik i dan odmora. To je podsetnik da svet ne stoji na ramenima privilegovanih, već na rukama običnih ljudi koji svakog dana rade, čekaju, ćute, guraju i nadaju se da će sutra biti makar malo pravednije od danas. To su ljudi čiji se trud često ne vidi, ali bez kojih ne bi radile mnoge fabrike, prodavnice, ambulante, kancelarije i nijedan grad.
Suština ovog praznika nije u tome da se radnici jednom godišnje sete, već da se ne zaboravi da oni nisu potrošna roba. Nisu šrafovi u tuđoj mašini, nisu broj u tabeli i nisu „resurs“ koji se koristi dok ne otkaže. Oni imaju svoje umore, svoje račune, svoje porodice, svoje planove i svoje male pobede koje niko ne upisuje u izveštaje, ali bez kojih nema stvarnog života.
Običan čovek od praznika rada ne traži mnogo. Traži da može da radi i živi dostojanstveno. Traži platu od koje može da se preživi, a ne samo da se prebrodi mesec. Traži da ga ne tretiraju kao zamenu za mašinu, već kao čoveka koji nosi teret svakodnevice. I upravo zato 1. maj ima težinu — jer podseća da rad nije samo obaveza, nego i pravo na pošten život.
U Srbiji je 1. maj za mnoge i jedan od retkih dana kada porodica, prijatelji i komšije mogu da se okupe bez žurbe. Ako nema kiše, hajmo na piknik, na prirodu, na reku, u park, bilo gde gde se može malo udahnuti lakše i proćaskati o svakodnevnici. Na žalost, iz godine u godinu to je bežanje od stvarnosti i novi poen za sebičnost, nejedinstvo i nesolidarnost. Kada sve postane normalno onda je i takvo ponašanje u tom rangu kod mnogih koji dan i jutro započinju sa kuknjavom na svet oko sebe.
Reč sindikat je otišla u arhivu. Pohlepnost, žeđ za profitom sa strane vlasnika kapitala i nejedinstvo slabost sa druge strane su uspeli da obesmisle i bukvalno unište institituciju sindikata
Ovaj dan treba da bude i dan nade. Nade da rad i običan neće zauvek biti potcenjen, da će trud biti poštovan, a da će čovek biti važniji od profita. Nade da će doći vreme kada će se radnik osećati kao temelj društva, a ne kao neko ko samo drži sistem da se ne sruši. Jer svet zaista stoji na njihovim plećima — i bilo bi pošteno da to konačno svi priznamo.
Slika: https://www.pexels.com/photo/urban-protest-crowd-with-banners-on-city-street-32347957/
studenti pobedjuju
Baš kao što nas kolektivni strah drži u mestu, jedan jedini čin nesebičnosti može da pokrene lavinu. Postoje ljudi koji i danas, 2026. godine, krče put – oni su živi dokaz da evolucija morala nije stala, samo je trenutno u ilegali.
Bukvalno, većina onih koje poznajem, jedno od najvažnijih pitanja za 1. maj, hoće li biti kiše? Kakvo će biti vreme? Kuda idu ljudi kao mi?