Ipak poželim neko pismo
„Ipak poželim neko pismo“
Ili, da li su stari načini komuniciranja izumrli kao dinosaurusi?
Otkad je sveta i veka, ljudi su imali potrebu da komuniciraju. Sama reč komunikacija potiče od latinske reči commūnicāre, što znači deliti, saopštiti, objaviti ili preneti neku informaciju. Mnogo istoričara se bavilo ovom temom. U svojim istraživanjima, došli su do saznanja da se govor pojavljuje pre oko 200.000 godina, dok su simboli nastali pre nekih 30.000 godina, a prva pisma, otprilike pre 7.000 godina.
Prvobitni načini komuniciranja
Znači, komuniciralo se oduvek, ali uglavnom „licem u lice“. Bilo je i nekih drugih načina za prenošenje informacija, kao što su crteži po stenama i zidovima pećina. Kasnije su se informacije na daljinu prenosile primitivnim muzičkim instrumentima poput neke vrste bubnjeva i roga, kao i dimnim signalima. Ovi načini i danas se prikazuju turistima u nekim delovima sveta.
Zanimljiva je i činjenica da se neka vrsta prvog telegrafa pojavila još u Antičkoj Grčkoj, u IV veku pre nove ere. Bila je to malo viša zgrada, na čijem vrhu su bile grede koje su mogle da se pomeraju, tako da su njima nekako slali signale, vidljive samo za lepog vremena.
Kasnije je stigao telegram
U XIX veku, razvio se i počeo naveliko da se koristi telegram, dok je do pronalaska telefona došlo oko 1870. godine. Što se telegrama tiče, postoje i danas, i uglavnom se koriste za kratke i zvanične poruke. Nažalost, najviše za saopštavanje vesti o nečijoj smrti i za izjave saučešća, mada su se ranije koristili i u svrhe čestitanja. Recimo, prilikom venčanja ili rođenja deteta.
Postoji zanimljiva anegdota našeg sjajnog pisca i slikara Mome Kapora na temu telegrama. Naime on se jedno vreme družio sa gospođom Belom Krleža, suprugom pisca Miroslava Krleže. Miroslav mu nije bio naročito zanimljivo društvo, čak se nikada nisu ni upoznali, ali Bela jeste, i uživao je u razgovorima sa njom. Jednom prilikom je imao izložbu u Zagrebu, i sa zakašnjenjem saznao da je gospođa Bela došla pred otvaranje i kupila jedan njegov crtež, plativši pritom poveliku svotu. On je uzeo novac kojim je ona platila crtež, ušao u prvu cvećaru i zatražio buket “za sve pare”, a onda ga poslao gospođi Beli na kućnu adresu. Kad se vratio u Beograd, čekalo ga je iznenađenje. Da bi mu se zahvalila, gospođa Bela mu je poslala telegram, koji je čuvao do kraja života jer, kako je sam rekao: “Tada sam prvi put video da telegram može da ima i šest strana.”
O da, može. Nažalost, u današnje vreme telegrami mahom služe, kao kratka obaveštenja o smrti drage osobe.
“Pisaću joj pisma duga”
Praktično, od pojave prvih pisama (pod ovim podrazumevamo slova), počela su da se pišu i pisma (pošiljke). Mnogo je toga preneto upravo takvim, dužim ili kraćim pismima, koristila su se u poslovne svrhe, za komunikaciju sa bližnjima, a mnogo puta, i za razne vrste spletkarenja.
Ali ona najlepša i najznačajnija, uglavnom su bila ljubavna pisma. Ko ih je nekada primao, verovatno se potrudio i da ih sačuva jer, mnogo je devojaka “palo” upravo na rečitost svojih udvarača, koji su se pismenim putem lakše izražavali. Ili, ako je par bio razdvojen, pisma su bila način da ostanu u kontaktu, da jedno drugom govore o osećanjima, problemima sa kojima se susreću u svakodnevnom životu, ili da dogovaraju viđenja. Često su bila namirisana, a koverte su bile zgodne da se u njih ubaci poneki cvetić, fotografija ili pramen kose.
Mnogo privatnih pisama značajnijih ljudi i umetnika završilo je u knjigama, a neka su i prodata na aukcijama, kolekcionarima koji su za njih platili basnoslovne pare.
Bez obzira na to ko je pošiljalac, pisma su se željno iščekivala, čuvala i čitala po više puta. Zbog toga su dugo bila omiljeno sredstvo za komunikaciju. Praktično, od nastanka prvih pisama (slova), pa sve do druge polovine XX veka, do digitalnog doba.
Digitalno doba
Dakle, XX vek je doba pronalaska kompjuterske tehnologije i interneta, i može se reći da od tog momenta, više ništa nije bilo isto. Prvobitna funkcija interneta bila je da se ostvari lakša komunikacija između računara, jer u to vreme mobilnih telefona kakve danas poznajemo još nije bilo.
Mnogi od nas, pre mobilnih telefona susreli su se prvo sa pejdžerima. Bio je to fin mali aparat koji je služio za prenošenje poruka. Spisateljica ovih redova je bila vlasnica ovog na slici, jer je u to vreme radila kao jedan od operatera na centrali pejdžing sistema, koji se bavio prenošenjem poruka.
Bio je to zanimljiv i dinamičan posao. Korisnici su se javljali, govorili poruke nama operaterima, a mi ih pisali i slali klijentima, vlasnicima pejdžera. Trajalo je to nekoliko godina, dok nije krenula ekspanzija mobilnih telefona, koji su polako, sa scene, istisnuli pejdžere.
Prvobitni mobilni telefoni bili su kombinacija telefona i pejdžera, jer su služili za razgovor, ali podržavali i slanje SMS poruka. Ipak, na početku su bili veoma skupi, pa nije mogao svako da ih priušti, tako da su pejdžeri opstajali još neko vreme, kao jeftinija varijanta ili u poslovne svrhe. Nosili su ih medicinari, veterinari, vatrogasci, policija, vojska i ostale državne službe.
Zanimljiva informacija iz prve ruke (s obzirom na to da sam tada još uvek radila kao operater) bila je ta da su za vreme NATO bombardovanja 1999. godine pejdžeri bili najpouzdanije sredstvo za komunikaciju. Službeni mobilni telefoni često nisu mogli da nađu mrežu jer su NATO snage gađale repetitore, ali su pejdžeri nekako uspevali da se povežu i prenesu sve što treba. Pritom, njih nisu kontrolisali, a telefone je bilo moguće prisluškivati, tako da su odrađivali svoj posao kao u najbolje vreme.
Ali, kako vreme ne ide unazad, mobilni telefoni su vrlo brzo postali dostupni, tako da su se pejdžeri sklonili sa scene, ustupivši mesto naprednijoj mlađoj braći.
Mobilne veze
Mobilni telefoni razvijali su se munjevitom brzinom, tako da su počele da im se ubacuju kamerice, kojima smo mogli da snimimo ponešto i to MMS-om pošaljemo nekom drugom. Otprilike u isto vreme, počeli smo i da se preko njih, GPRS-om povezujemo na internet.
I, to je bio početak onoga što imamo danas, a to je da je svaki moderan, pametan telefon, neka vrsta malog kompjutera, uz pomoć koga možete sve. Da razgovarate, da šaljete poruke, da se gledate sa sagovornikom, razmenjujete razne sadržaje, kao i da guglate, odnosno pretražujete internet.
A sve te spravice, poput telefona, tableta i računara, omogućile su nam da skoro na bilo kom mestu imamo sve, i time potisnule sve ranije načine komunikacije. Ovde mislim na pisma, dopisnice, razglednice, telegrame, pa čak i fiksnu telefoniju.
Šta to beše fiksni telefon?
Što se fiksne telefonije tiče, mnogo je mladih koji nikada nisu pozvali nekoga okrećući brojčanik telefona i kad bi se desilo da su negde, odakle samo tako mogu da se jave, pomučili bi se da pozovu jer ne bi znali šta da rade sa njim.
Lepo pisanje
A što se pisanja rukom tiče, današnji profesori koji rade po školama kažu da sadašnje generacije sve lošije pišu. Rukopis im je sve gori, jer ne vežbaju, pišu veoma malo, a mnogo je i onih kojima gramatika škripi. Tužno.
Izmenio se i bonton vezan za pismenu korspodenciju. Mnogo toga se danas radi mejlom ili nekom od aplikacija za razmenu poruka. U poslovne svrhe to je odlično, jer mnogo toga danas možemo da odradimo i brže i lakše. Naročito sada, u vreme pandemije koronavirusa, kada i poslovne sastanke održavamo na internetu, što znatno olakšava posao.
Ali u privatne svrhe, otišlo se u drugu krajnost. Jer, u današnje vreme, sasvim je normalno saopštiti bilo šta porukom, pa čak i objaviti na društvenim mrežama kako vest da ste “stali na ludi kamen”, tako i da ste raskinuli brak ili vezu.
Nova “pristojnost”
Pre izvesnog vremena, neki od sajtova dnevnih novina objavili su da u svetu postoje agencije koje u vaše ime mogu da raskinu sa vašim partnerom, ali i da vam, u ime vašeg šefa ili direktora, daju otkaz. Jednostavno, neko se setio kako da zaradi, radeći za druge neprijatne poslove.
Rizikujući da zvučim izuzetno matoro, moram da kažem da je u neko naše vreme to bilo krajnje nepristojno. Ženski deo čitalaca će se setiti scene iz serije “Seks i grad” u kojoj Keri priča prijateljicama o tome kako ju je dečko, takođe pisac po imenu Berger, ostavio napisavši joj kratku poruku: “Žao mi je. Nemoj da me mrziš”, na lepljivom papiriću koji je deo kancelarijskog materijala.
Što se mene tiče, sasvim je u pravu. To je nekada bilo potpuno nezamislivo i vrlo ružno jer, ako ste sa nekim u bilo kakvom odnosu, bilo bi pristojno reći mu/joj to uživo. Ali, izgleda da danas postoji neka nova pristojnost ili novi bonton, koji se baš i ne oslanjaju na ista pravila u prošlosti.
I, kako se danas drže stari načini i sredstva komunikacije?
Pa, kao da sve, pa tako i sredstva za komunikaciju koja smo ranije poznavali i koristili, polako zamire. Pisma i razglednice se više ne šalju skoro pa uopšte. Novogodišnje čestitke, koje su nekada bile veliki biznis, jer smo ih svi slali naveliko, sada se još pomalo koriste u poslovnom svetu, mada i to sve manje. Čestitke pišemo, ali uglavnom kao dodatak uz poklone, pa ih tako i isporučujemo, lično ili kurirskom službom.
A kako kažu današnji tinejdžeri i milenijalci, na fiksne telefone se danas pravilno javlja sa: “Kaži, baba”, jer ih koriste još samo stariji ljudi, pretežno familija. Kad fiksni telefon zazvoni, ako ne očekujemo poziv nekoga od njih, prosto se uplašimo da nas zove neko ko želi da nam saopšti neku lošu vest.
Dobro, koriste ih i neke od firmi koje se bave prodajom preko telefona, kao i agencije koje se bave istraživanjem javnog mnjenja. Osim njih, malo ko još koristi fiksne telefone.
Mobilni telefoni pregazili su sva ostala sredstva za komunikaciju i skoro da su nas učinili svojim robovima. Većina danas ne mrda nigde bez mobilnog telefona, konstantno se prate objave na društvenim mrežama, a mnogi se trude da konstantno svima budu dostupni. To ide dotle, da čak i kad se par dogovori da negde izađe na ručak ili večeru, sednu u restoran jedno preko puta drugog i skoro da ne komuniciraju jer je svako zauzet svojim telefonom. Dobro, možda ne sve vreme, ali onog momenta kad se telefon oglasi, jer je primio neku poruku ili obaveštenje, zaboravlja se na bonton i uzima u ruke jer ne žele da propuste neko obaveštenje. “Pomalo je tužno”…
Ali, ima i dobrih strana
Naravno, nije sve tako crno. Mobilni telefoni nam omogućavaju da u svako doba imamo sve u jednoj relativno maloj spravi koja staje u džep. I telefon, i kameru sa dobrom rezolucijom, i mnogo mesta za smeštaj raznog sadržaja, i sredstvo za privatnu i poslovnu korespodenciju, i mogućnost da brzo dođemo do neke informacije pretražujući internet, i mogućnost da se sa ljudima širom sveta družimo i dopisujemo na socijalnim mrežama i mesindžerima, mnogo jeftinije. Prema tome, ima ta sprava i mnogo dobrih osobina.
A pritom, šta su uopšte pisma? Pa, preteča današnjih mailova. Poruke na pejdžerima su preteča današnjih SMS, i poruka na raznim mesindžerima. Telegrami takođe, mada oni, eto, još uvek opstaju. Nekadašnje pisaće mašine koristile su se za pisanje tekstova, koji su se slali poštom ili lično. Danas većina piše na računarima, koji daju mnogo veće mogućnosti za obradu teksta i slika, a gotove tekstove šaljemo mailom. Sve to uprošćava, ubrzava i unapređuje takve poslove, što je daleko bolje.
Naravno, računari služe za još mnogo toga, za razne vrste projektovanja, obrade slike i zvuka, ali zadržimo se na ovom delu, na komunikaciji. U današnje vreme i njih ima sve manje ljudi jer, ako se ne bave nekim poslom za koji im je računar neophodan, zamenjuju ga pametnim telefonom. Za njihove potrebe, za pretraživanje interneta i komunikaciju, to je sasvim dovoljno.
Upetljala sam se “k’o pile u kučine”, jel’ da?
Elem, kako god okrenemo, današnja sredstva za komunikacije jesu potisnula stara ali to su, praktično, njihova deca. A ko zna kakvi će im biti unuci. Vreme koje dolazi, doneće nova sredstva, nove aparate, koji će nam možda i čitati misli, tako da nećemo morati čak ni da kucamo ono što želimo.
Da, to zastrašujuće zvuči ali, život ne ide unazad. Ko zna sa čime ćemo se tek susresti u budućnosti i šta nas još čeka.
“Ipak, poželim neko pismo”
Da, ponekad poželim. Pisamce pisano rukom, lepim rukopisom, možda čak i da miriše na onoga ko ga je pisao. Pismo koje možete da ponesete sa sobom, otvorite ponovo na nekom lepom mestu na kome ste sami sa svojim mislima, ponovo pročitate i nasmešite se, znajući da neko misli na vas i da vas voli.
A vi, dragi moji? Jeste li nekada pisali pisma? Čuvate li neka, posebno draga? Žalite li za tim vremenima?
Podelite svoje misli sa nama, u komentarima. Unapred hvala.
Autorski tekst: Jelena Todorović
Fotografije: Unsplash.com i lična arhiva
U tekstu korišćeni: naslovi pesama “Ipak poželim neko pismo” grupe “Bijelo dugme”, i “Pisaću joj pisma duga” Zdravka Čolića, kao i stih “Pomalo je tužno” iz pesme “Jer, kad ostariš”, takođe grupe “Bijelo dugme”
Autorski tekst: Jelena Todorović
Vaše povratne informacije nam mnogo znače.
Molimo Vas
da kliknete na ikonicu koja odražava Vaš nivo satisfakcije posle pročitanog teksta.
Molimo Vas
da kliknete na ikonicu koja odražava Vaš nivo satisfakcije posle pročitanog teksta.
NEZADOVOLJAN
JAKO ZADOVOLJAN
Kako ste ocenili ovaj tekst?
S uzivanjem sam procitala tekst, i podsetila se starih, dobrih, vremena. Ne moze se reci da nisu bila lepa, i zaista, odavno nisam, ali sada cu potraziti stara pisma, koja odavno nisam citala. Hvala veliko!
Moram da pohvalim tekst, ovako nešto nadahnuto i lepo odavno nisam pročitao. Svi smo mi pomalo nostalgični, ali vreme najbrže prolazi baš u sferi komunikacije. Moji roditelji još uvek čuvaju stari telefon sa krugom za biranje, naravno nije u upotrebi, ali je na istaknutom mestu u sobi i nikako ne daju da se baci. Valjda ih potsea na neka stara dobra vremena. MOžda ćemo mi tako čuvati ove mobilne telefone pošto ko zna šta nam donosi budućnost.
Da, stara dobra vremena... Bilo je, odeš preko leta na more, pa se posle dopisuješ sa drugarima koje si tamo upoznao do sledećeg letovanja. Ne znam koliko sam pisama napisala, koliko dobila, koliko bacila, a neka sam i sačuvala. Ljubavna, takođe, naravno. Bilo je to lepo... A kako se sve vrti u krug, ko zna, možda i pisma ponovo dođu u modu.
Eeeh...davno prohujala vremena o kojima nove generacije nemaju pojma niti će moći da osete draž pisama pisanih rukom. Ovako sadržajan i pametan članak mogla je da napiše samo osoba tih kvaliteta. Čestitam!
Divno, vratili ste me u period srednje skole kada sam pisala pisma svojoj najboljoj drugarici koja je u drugom gradu...pisale smo jedna drugoj na nedeljnom nivou barem 2 pisma i tako nekoliko godina. Sve ih naravno cuvam i dalje i u retkim prilikama kada nadjem vremena otvorim poneko pismo da se podsetim tih vremena. Pisma vise ne pisem, ali i dan danas kada odem negde saljem razglednice svojim najblizima. Iako volim nove tehnologije, moram priznati da mi je zao sto vise nema onih starih dobrih vremena...