Kako je Vuk Karadžić srpskoj narodnoj pesmi obezbedio visoki ugled

 

Kako je Vuk Karadžić srpskoj narodnoj pesmi obezbedio visoki ugled

Vuk Stefanović Karadžić je rođen u Tršiću nadomak Loznice 6. novembra 1787. godine, a umro je u Beču 7. februara 1864. godine. Smatra se najznačajnijom ličnošću srpske  književnosti u prvoj polovini 19. veka. Bio je reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina, srpski filolog i pisac.


Osnovna vrednost Vukove Pismenice


Vukova „Pismenica serbskoga jezika“ je objavljena u Beču 1814. godine. Bez obzira na to što je ovo delo bilo nepotpuno, bilo je veoma značajno kao prva gramatika govora prostog naroda. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno uprošćavanje azbuke i pravopisa. U njoj je Vuk primenio Adelungov princip –Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.

Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, tako da je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove koji su se pisali, a nisu imali glas.


Poznanstvo sa Kopitarom i Vukov uspon


Nakon što se upoznao sa Kopitarom, Vuk je počeo da radi na beleženju narodnih umotvorina. Kopitar je inače gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, a  posebno se  interesovao za narodne pesme. U Beču je 1814. godine Vuk Karadžić štampao zbirku narodnih pesama pod nazivom „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“ u kojoj je bilo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi.

Već sledeće godine je objavio drugu zbirku narodnih pesama „Narodna serbska pjesnarica“ u kojoj se nalazilo oko 100 lirskih i 17 epskih pesama. U ovoj zbirci su se našle pesme koje je ispevao Filip Višnjić.

Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji i čak ju je prevodio na nemački jezik. Bilo je mnogo zainteresovanih za srpski jezik a među njima su bili Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesama su izašla 1823. i 1824. godine u Lajpcigu i 1833. godine u Beču. Nova izdanja su izlazila u šest knjiga od 1841. godine, dok su se peta i šesta knjiga pojavile tek 1862. i 1864. zbog velikih štamparskih troškova.

 

Vuk je prikupljao narodne umotvorine


Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ štampana je 1821. godine u Beču. Već 1853. godine, takođe u Beču, izašlo je novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Naredne godine Vukova ćerka Mina je prevela pripovetke na nemački jezik.

Narodne umotvorine obuhvataju pesme, priče, bajke, basne, zagonetke, brzalice, razbrajalice, poslovice i pitalice. Sama reč „umotvorine“ znači da ih je stvorio čovekov um. Vuk Karadžić ih je sakupljao i zapisivao, a do tada su se one samo usmeno prenosile.


Pismenost penkalo
 

Nesumnjivo je da su poslovice izdvojile kao vid narodnih umotvorina koje se i danas mogu primeniti u svim sferama društva čime se opravdava njihovo postojanje.


Vuk Karadžić je srpskoj narodnoj pesmi obezbedio visoki ugled


Vuk Karadžić ima izuzetne zasluge kada je u pitanju prikupljanje narodnih umotvorina. Poznavao je duh svog naroda i imao istančan ukus. Istovremeno je bio predan radu, tako da je uspeo da prikupi najbolju zbirku narodnih pesama, ne samo kod Srba već u celokupnom Slovenstvu. Dugi niz godina je vodio borbu kako bi narodnom jeziku izvojevao prava srpskog književnog jezika. U vaspitnom pogledu, te pesme su imale snažan uticaj na čitave srpske naraštaje. Kako tom svojom zbirkom, tako i ličnim zalaganjem i trudom, uspeo je da srpskoj narodnoj pesmi obezbedi visok ugled, koji ona i danas uživa.


Šta su drugi rekli o srpskim narodnim pesmama?


Mnoga zvučna imena su imala svoje mišljenje o srpskim narodnim pesmama, smatrajući ih vanvremenskim.

To su čedesno lepe pesme svih vrsta.” – Jernej Kopitar

Osim pjevanja uz gusle, Srbi sve poslove svoje rade pjevajući; pastiri pjevaju po brdima i šumama, radini na polju, žene kod kuće, putnici putem.“

Kad bi mi sve serbske narodne pjesme skupili i bez izbora pečatali, ja Vas uvjeravam da bi bila knjiga gotovo koliko cijela Biblija.” (u pismu Kopitaru, 20. aprila 1815.) – Vuk Stefanović Karadžić

Srpske lirske pesme sjedinjuju prednosti orijentalne i zapadne lirike. Njihovo biće je potpuno evropsko, i samo po tananosti i bogatstvu misaonih veza… podsećaju na orijent, ali ne omamljuju. One imaju miris ruže, a nikako ružinog ulja.” – Jakob Grim

Kada je učena Evropa, zahvaljujući Vukovoj PJESMARICI upoznala naše narodne pesme, počela se pitati: ‘Kakav je to narod koji ima tako lepe pesme?’ Pesme su same odgovarale: ‘Kakav narod, takve pesme!” – Jovan Aleksić


Manje poznat Vukov rad


Osim ogromnog doprinosa koji je dao na književnom planu, Vuk je uz etnografske zapise ostavio i zapise o fizičkim osobinama tela, uključujući pojmove zdravlja i bolesti. U književni jezik je uneo bogatu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Ovim terminima se i danas služimo kako u svakodnevnom govoru tako i u nauci.

Između ostalog, dao je i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva. Tu se pominje način stanovanja, ishrane, higijena, bolesti kao i pogrebni običaji. Mada u celini posmatrano, ovaj značajan doprinos Vuka Karadžića je manje poznat i nije toliko izučavan.

 


Autorski tekst: SrbijaSpace.rs


Dodajte komentar