Samo je rekao da se iselim
Uvek sam volela jesen. Kiša, sumorno vreme, ali nekako udobno.
Požutelo lišće i miris pečene paprike koji se širi ulicom bili su moj verni pratilac dok preskačem bare po trotoarima velegrada.
A onda jednog baš takvog jesenjeg dana, za mnoge verovatno dana kada se ne izlazi bez preke potrebe, srela sam nekog ko jednako kao ja voli jesen, a mislila sam da je bar toliko zavoleo i mene.
Kada ljubav zakuca na vrata
Duge šetnje kroz prostrane ulice, uživanje u kafićima uz kišne kapi koje se slivaju niz staklene zidove i spontani razgovori o svemu puni razumevanja i dopunjavanja učinili su da polako, nečujno ljubav zakuca na vrata. Vesela, neopterećena prošlošću i lošim iskustvima razdragano sam ih širom otvorila. Radujući se budućnosti, sreći i ljubavi krenula sam u novo poglavlje svog života.
A on... Divan, predivan. Pažljiv, pun razumevanja, pametan, duhovit... Mislila sam da ćemo zajedno pokoriti svet. I stvarno, on je živeo u tom svetu, daleko od rodnog grada.
Selidba kao jedino rešenje
Taj dan sam trebala da saopštim u firmi da dajem otkaz iako sam prihvatila da budem nosilac važnog projekta. Ne znam kako ću objasniti i kako se izviniti za ovakvu neprijatnost koju priređujem svojim kolegama.
Sramota me je i od pomisli da posle deset godina prvi put neće moći da se oslone na mene. Srušiću deceniju građenu sliku o sebi da kada i svi odustanu, na mene mogu da računaju. I šta da im kažem kada oni i ne znaju da čovek mog života postoji već nekoliko meseci.
Da li je moguće da na pragu zime počinjem život u drugoj zemlji sa čovekom koga znam tek nekoliko meseci?
Naravno da ne liči na mene, ali i to je dokaz koliko volim.
U retkim trenucima samoće pitam sebe da li sam normalna, a to me pitaju i svi oko mene. Roditelji smršali od brige, prijatelji mole da prolongiram preseljenje i prvo odem tamo turistički, a ja samo želim da smo uvek i stalno zajedno.
Jednostavno kada ga nema kao da ne mogu da dišem. I stalno se pitam kako sam živela do sada? Kako?
Organizovao mi je selidbu
Selidba nije pakovanje na turističko putovanje. Selidba u inostranstvo znači da ti treba i omiljena knjiga, i slika, ali i svaka fotografija koja te teši, odmara ili jednostavno seća.
Selidba znači da sa tobom idu i sve haljine, cipele, čizme, kaputi, jakne, džemperi, suknje... I tako pakujući jedno po jedno moj divni stan pretvorih u brižljivo označene kutuje.
I dok se pitam kako je moguće da ceo jedan život stane u kutije, sećam se moje bake koja je stalno govorila da su deca jedino blago koje postoji. I stvarno neke stvari ti život pokaže da jedino što svarno vredi ne staje u kutije za pakovanje. Tamo nema mesta ni deci, ni ljubavi, ni sreći.
A moja sreća me je nestrpljivo čekala
Već je se moj dragi selio iz zemlje u zemlju, tako da je znao kako je to lako izvesti kada se angažuje profesionalna agencija za selidbe u inostranstvo. I ono što sam mislila da će biti najteži deo ispalo je kao samo jedan lagan posao za ljude sa iskustvom. I tako dok se još nisam osvestila moj život u inostranstvu je krenuo da odbrojava dane.
Upoznavanje sa gradom, pravilima života, polako učenje jezika, navikavanje na drugu sredinu, zajednički život, ali i samovanje i prvu godinu ostavih za sobom. I ovde je jesen prelepa, ali...
Problemi u raju
Nisam ja baš radokolih, volim i da se izležavam i da putujem i da se družim i da samujem, ali sam pravo korisno društveno biće. Teško se navikam na činjenicu da ne radim. I dok mi je u početku bilo fenomenalno što sam slobodna po ceo dan, niko me ne zove, ne moram rano da ustajem, toliko mi sada sve to nedostaje.
Suviše dugo ja radim da bih sada bila bez obaveza, ali i bez svog prihoda. Nisam navikla, ali ovde još neko vreme nemam dozvolu za rad. I odužilo se...
I tako se problemi samo nastavljaju jer mi tu nisu ni roditelji, ni familija, ni prijatelji, a i ovi koje znam od ranije rade, tako da kao i da nisu tu. Dragog viđam kasno uveče kada je umoran od posla i vikendom kada je slobodan. I tako živimo zajedno, a srećemo se u prolazu ja dokona, a on prezauzet.
I kada je trebalo da nam bude najlepše, kraj
Očekivala sam beskrajne šetnje, ljubav, pažnju, a dobila samoću i zajednički život na kaščicu. I umesto da produbljujemo vezu, mi se polako udaljavamo. Sve češće zovem kući, sve mi nedostaje, a ova sterilnost ovde počinje da me izluđuje. Sve je neko drugi smislio za tebe.
Od toga gde će klima stajati, kakve će ti boje biti roletna do toga ko će ti zameniti četvrti ventil u podrumu, ako slučajno popusti. Ne postoji majstor Mile, komšinice Cice rođak koji će to časkom da završi.
I samo je jedan dan došao sa posla i dok sam ja nešto pričala, više se ne sećam ni šta, rekao mi je da se iselim. Za ovih godinu dana nisam srećnija bila, samo mi nije jasno što se toga nisam sama setila. Hvala ti. Ljubav je i kada te oslobode.
Slike pexels.com
Autorski tekst: Moderna
Vaše povratne informacije nam mnogo znače.
Molimo Vas
da kliknete na ikonicu koja odražava Vaš nivo satisfakcije posle pročitanog teksta.
Molimo Vas
da kliknete na ikonicu koja odražava Vaš nivo satisfakcije posle pročitanog teksta.
NEZADOVOLJAN
JAKO ZADOVOLJAN
Kako ste ocenili ovaj tekst?
sada pozovi neku od agencija za nekretnine solis ili neku drugu, zovi agenciju za selidbe i budi gospodar svog zivota. Nisi pogrešila što si išla za srcem i opet to uradi, jer jednom će možda vredeti.
Jeste, sve zavisi od ugla gledanja. Kad ostaneš sam, to ponekad može da bude i olakšanje. Vratiš se kući u prazan stan, skuvaš kafu, sedneš, oko tebe tišina... Pa, da li je to samoća ili sloboda, zavisi od toga kako na to gledate. Lično, veoma volim jesen. Neko pametan reče da je jesen - "proleće za iskusne". Izgleda da konačno mogu da se nazovem takvom. Baš lepa priča.