SrbijaSpace logo

ŠTA SU ZADUŽBINE I KO SU BILI ZADUŽBINARI?

 

ŠTA SU ZADUŽBINE I KO SU BILI ZADUŽBINARI?


Život i bogatstvo


Brzi razvoj tehnologije, promene u društvenim normama i stilovima života, te ubrzani način rada i komunikacije uslovili su da se danas “brzo živi”. Takoreći, život prolazi pored nas, a da toga često nismo svesni. Svi negde žurimo i jurimo,  u školu, na fakultet, na posao.

Brzina je prisutna u svim aspektima života, pa i u sticanju bogatstva. Tako brzo stečena bogatstva,brzo se i troše. Dok većina stanovništva grca u dugovima, i kupovina stana za njih je nedostižan san, “brzopotezni” bogataši kupuju basnoslovno skupe poklone verenicama, suprugama, deci, za venčanja, krštenja, proslave rođendana. Kupuju na desetine stanova, kuća, čitave salaše, skupocene automobile, avione, jahte...


lamborgini


Ali,  ako se vratimo u ne tako davnu prošlost, videćemo svetle primere, kako su tada poznati vladari i  industrijalci trošili svoje bogatstvo.


Šta je Zadužbina


Pod zadužbinom se smatra zdanje ili ustanova izgrađena dobrovoljnim prilogom jedne ili više uticajnih osoba. Voljom zadužbinara određuju se namena i ciljevi svake zadužbine. Zadužbine su se najčešće osnivale za potrebe razvoja kulture i prosvete, kao i za zaštitu ugroženih osoba.

Vladari i plemići  u srednjevekovnoj Srbiji podizali su crkve i manastire kao zadužbine. Najveći broj zadužbina našem narodu podarila je kraljevska loza Nemanjića. Manastiri Studenica i Hilandar su najveće zadužbine velikog župana Stefana Nemanje. Manastir Žiča, Stefana Prvovenčanog, manastir Mileševa je zadužbina kralja Vladislava, unuka Stefana Nemanje, a tu su i Đurđevi Stupovi, Pećka patrijaršija, sopoćani, Gračanica, Gradac, Dečani, Morača.

Motivi za zadužbinarstvo u Srbiji su uglavnom plemeniti, naročito u slučajevima kada Zadužbinar nije imao potomke. Nažalost, bilo je i slučajeva da su zadužbinari bili ratni profiteri, koji su pod pritiskom javnog mnjenja postali zadužbinari.

Zadužbine nisu činile samo crkve i manastiri već i druga zdanja ili objekti. Primer je čuveni most u Višegradu, sagrađen u XVI veku koji je zadužbina Mehmed paše Sokolovića, rodjenog u okolini Višegrada.


most visegrad


Zadužbinara je bilo dosta i među trgovcima, profesorima, oficirima, ministrima...

Najpoznatije beogradske zadužbine su:

  • Zadužbina Ilije Kolarca
  • Zadužbina kapetan Miše Anastasijevića
  • Zadužbina Nikole Spasića
  • Zadužbina Dušana Grujića
  • Zadužbina Evgenije Kike
  • Zadužbina Goluba Janića i Samuila Janića
  • Zadužbina Dragoljuba Marinkovića
  • Zadužbina Luke Ćelovića i Milivoja Jovanovića


manastiri

 

Zadužbina Ilije M. Kolarca


Osnivač Kolarčeve zadužbine i Narodnog univerziteta bio je Ilija Milosavljević Kolarac, koji je 1878.godine svu svoju imovinu ostavio srpskom narodu u ciljurazvoja nauke i kulture.


kolarcev univerzitet

 

Ilija Milosavljević rođen je 1800. godine u selu Kolari kod Smedereva. Posle završene osnovne škole u rodnom selu, trgovački zanat i posao počeo je da uči radeći u trgovini u Vršcu.  Iz Vršca se seli za Beograd, gde je radio kao trgovački kalfa. Ženi se sa Sinđelijom, ćerkom Milutina Radovanovića, trgovca, kod koga je radio. Svoju prvu radnju otvorio je u Dubrovačkoj ulici, da bi se kasnije preselio u Pančevo gde je trgovao svinjama i žitaricama.

1854. godine zajedno sa suprugom postaje član Matice Srpske, kada je dao novac za prevod Grofa od Monte Hrista, Aleksandra Dime, u prevodu Milana D. Rašića. Posle smrti supruge vratio se za Beograd i nastavio da širi svoje bogatstvo, kupovinom zemljišta u današnjoj Pop Lukinoj ulici.

1857. godine osniva Fond za pominjanje izginulih za Otadžbinu zajedno sa Tomom Vučićem. Namena novca iz Fonda je bila za sećanje i pomene izginulih u borbama za oslobodjenje od turskih vlasti.

Na poziv Svetozara Miletića 1861. godine daje prilog i pomaže u osnivanju Srpske pravne akademije u Novom Sadu, čijim sredstvima je upravljala Matica Srpska.

Ilija Milosavljević umro je 6. oktobra 1878. godine.

Testamentom svu svoju imovinu ostavlja srpskom narodu u cilju razvoja nauke i kulture. Od imanja Ilije Milosavljevića trebalo je osnovati Fond za podizanje srpskog univerziteta, koji će se zvati Univerzitet Ilije M. Kolarca.

1932. godine podignuto je zdanje Kolarčeve zadužbine u kom je smešten Narodni univerzitet, na čijem je projektu radio arhitekta Petar Bajalović. Prilikom izgradnje koncertne dvorane,  primenjena su najsavremenija naučna znanja o akustici, tako da se i danas Velika dvorana smatra najakustičnijom salom za potrebe muzičkih izvođenja u Beogradu i jednom od najakustičnijih u Evropi. Dvorana je svečano otvorena koncertom Beogradske filharmonije 04.02.1932. godine.

 Za razliku od drugih Narodnih univerziteta ostalih zemalja, koji su u tom periodu bili usmereni ka određenim staležima, Kolarčev narodni univerzitet je bio otvoren za ljude iz svih društvenih slojeva, različitih uzrasta, nivoa obrazovanja, odnosno za sve koji su bili željni znanja.


Umesto zaključka


Ciceronova izreka Historia est magistra vitae – Istorija je učiteljica života, nažalost u našoj sredini je izgleda nepoznata, ili u najboljem slučaju davno zaboravljena. Po ko zna koji put ništa nismo naučili i usvojili iz naše prošlosti!

U ovim teškim vremenima, kada je najveći deo stanovništva na ivici egzistencije, čovek ne treba biti posebno maštovit, da bi našao način da pomogne onima kojima je ta pomoć neophodna.

Zar je zaista toliko teško biti čovek?

Da li možemo biti srećni i zadovljni ako znamo da nama drage osobe, prijatelji, kolege, komšije, poznanici, trebaju pomoć, a mi smo u situaciji da im možemo pomoći. Zastanimo za trenutak, razmislimo o svemu, setimo se šta su nas učili naše babe i dede, naši roditelji, učiteljice i učitelji.

Priča o zadužbinarima je priča o ljudima koji su bogatstvo stečeno za života poklonili za opšte dobro. Za razvoj nauke i kulture i boljitak svakog pojedinca.

Najčešće su zadužbinari bili ljudi širokih vidika, koji su iskreno želeli da pomognu svom narodu i to bi danas trebalo da bude primer za sve.

Setimo se pesme “Tražim pomilovanje”, naše divne Desanke Maksimović:

Tražim pomilovanje za one koji sami sebe ne razumeju,

Nije zato što ne umeju,

Već zato što su se udaljili od sebe,

I što njihovo srce težak teret grebe,

Što su ga sami sebi natovarili.“ 

 

Slike: pexels.com,  licna arhiva i File:Université Ilija Kolarc Belgrade.jpg - Wikimedia Commons


Autorski tekst: Milica S. K.


Komentari (3)

Volim manastire

Neko bolje vreme, bolji ljudi. Hvala im do neba. Samo da se sačuvaju zadužbine. Mnoge su urušene i nemaju način da se finansiraju jer su neprofitna udruženja a država nema mnogo sluha za to.

(Dobar) 0
(Slab) 0
16-Apr-24 09:21:38 AM



Lidija

E, kako je to bilo lepo vreme... Danas zadužbinara skoro da i nema. A i ono što se zida su soliteri, koji idu visoko, ali deluju hladno i bez duše, a to samo govori o tome kakav smo narod postali.

(Dobar) +1
(Slab) 0
21-Apr-23 12:20:25 PM



angie

Kako je prelepa arhitektura bila ranije, sve ove zaduzbine su kulturno blago, ne zna se koja je lepsa...Ova savremena arhitektura u staklu ne moze da se poredi sa ovim gradjevinama.

(Dobar) +3
(Slab) 0
21-Apr-23 11:34:19 AM



Dodajte komentar