Dača
Ni sami Rusi ne bi precizno znali da vam odgovore, šta je zapravo dača. Ono što je sigurno da ova reč ne postoji ni na jednom drugom jeziku na svetu, ali je sigurno da dača nije ni seoska kuća, ali nije ni vikendica.
Ova simpatična kućica je već dugi niz godina jedan od simbola Rusije, a mnogim strancima koji na ovaj tip kuća nisu navikli, kada ih pitate šta je za njih dača, oni najčešće odgovaraju da im ova kućica liči na crtež iz bajke. Zanimljivo je da se oblik letnjeg života u prirodi neznatno menjao kroz istoriju Rusije i to od carskog, sovjetskog pa sve do savremenog doba.
Prve dače u Rusiji, počele su se pojavljivati za vreme 17. veka. U početku su to bili mali posedi, koje su tadašnji carevi poklanjali svojim vazalima. U vreme prosvetlenja, Ruska aristokratija je svoje dače najčešće koristila za razna kulturna i društvena okupljanja. Ova okupljanja su uglavnom bila propraćena maškarama i vatrometima.
Poreklo reči dača, pojavljuje se u 18. veku i izvedena je od reči davati (rus. Давать), jer je tadašnji car svojoj aristokratiji davao komad zemlje sa kmetovima, kao nagradu za vernu službu. Termin dača se posebno odnosio na poseban način života u dačama i oko nje. Rusi su od tada za vreme letnjih vrućina, bežali sa porodicama u dače van grada na nekoliko meseci. Jedino je otac kao glava porodice, svaki dan poštanskim kočijama svakodnevno morao odlaziti u grad na posao. Ljude koji su živeli u Ruskim dačama, nazivali su Dačniki (Дачники).
Tokom sovjetskog perioda, propisi su strogo ograničavali vrstu i veličinu dača. Razlog je bio jednostavan, jer se veliki broj ljudi odlučivao da gradi velelepne objekte sa ogromnom kvadraturom, tako da ti objekti nisu imali više ništa slično sa već tradicionalnim dačama.
Dače su uglavnom izgrađene od drveta, ali imaju i izuzetno dobru izolaciju tako da mogu izdržati i duge hladne ruske zime. Ove tradicionalne kuće se grade čak i u izuzetno hladnim regijama ove velike zemlje i ako Rusi u njima mogu živeti i u Sibiru, onda je potpuno jasno kakav je kvalitet izgrađenih dača. Ove tradicionalne kuće krase najčešće beli izrezbareni ramovi poput uštirkanog okovratnika i na njima najčešće možeti videti mačku koja na njima drema.
Dolaskom industrijske revolucije na područje Rusije, zbog prebrzog rasta populacije u urbanim gradovima, bogati stanovnici su želeli što pre otići van zagađenih gradova, makar na nekoliko dana. Dače i predivna priroda koja obično ove kućice za odmor okružuje, pružale su im upravo mir koji im je bio neophodan.
Za vreme Sovjetskog Saveza za posebne zasluge, država je poklanjala zaslužnim građanima placeve. Ti placevi su posedovali svega 600 kvadratnih metara i u tadašnje vreme na osnovu ogromnih Ruskih prostora, smatrani su za izuzetno male placeve. U narodu je odmah stvoren naziv za takav tip placeva, a te placeve su nazivali šest stotki „шест стотки“.
Na tim placevima ljudi su počeli graditi male kućice (Dače), a preostali deo placa su koristili kao baštu. U Sovjetsko vreme su nastala mnoga naselja sa dačama u kojima su boravili slikari, pisci, mnogi umetnici, ali i građevinari pa čak i rudari.
Zakonska pravila slabe od 80-tih godina, a počevši od 1990-tih sva ograničenja u vezi dača su uklonjena. Od tog vremena se u Rusiji puno toga promenilo, ali Rusi sa svojim porodicama i dalje za vreme leta borave u dačama. Ovaj običaj je sačuvan i u modernoj Rusiji i postao je na neki način pravi vid globalne razonode.
Za mnoge građane Rusije, tradicija odlaska u dače je neophodno potrebna kompenzacija za gužvu i buku u velikim urbanim gradovima Rusije, kojim su svakodnevno izloženi. Mnogi smatraju da su ove kućice prosto stvorene za ispijanje čaja na terasi, kao i duge razgovore na njima, ljuljanje u ljuljašci, svakodnevne šetnje, kao i opuštanje tokom dugih noći ispijanjem votke ili vina. Za one iz starije generacije, dača je za njih deo domaćinstva i sjajno mesto za fizički rad i duhovni odmor.
Kao što smo već napisali i sami Rusi ne mogu tačno odgovoriti šta je za njih dača, ali je sasvim sigurno da svako od njih uživa u dači i njenoj okolini i to svako na neki svoj način. Zanimljivo je to da se ne možete baš uvek osamiti u ovim kućama onako kako to vama odgovara, jer u dačama uvek ima i puno pisaca koji su izuzetno druželjubivi pa ako imaju neki povod za bilo kakvo slavlje, obavezno pozivaju ceo komšiluk. Poznato je da većina njih koji dođu u svoju daču, uživaju u šetnji prirodom, gaje paradajz i tikvice, sakupljaju pečurke ili odlaze na pecanje.
Većina novih vlasnika dača iste ne dobija, kao što je to ranije bilo pravilo, već istu mora da kupi. Jasno je da većina mladih ljudi koji su tek počeli raditi, nemaju mogućnost da kupe kuću ili stan u većim gradovima, ali zato uvek sebi mogu priuštiti kupovinu dače, koja ima plac dovoljne veličine da bi mogli formirati svoju baštu, zasaditi povrće i voće i uživati u plodovima svog rada. Sve više građana se odlučuje na život van grada, jer život u dačama nudi znatno povoljnije životne uslove i naravno znatno niže svakodnevne troškove.
Od 2017. Dačniki svoje dače koriste za razvoj lova i ribolova, kao i druge slobodne aktivnosti. Izuzetno popularan deo života u dačama i oko nje, smatra se i uzgajanje baštenskih kultura i to uzgajanje se smatra izuzetno važnim delom života svakog stanovnika ovih izuzetno simpatičnih kućica.
Dače su za mnoge postale i znatan izvor zarade, jer mnoge porodice u dačama borave samo tokom letnjih meseci ili čak samo za vreme godišnjeg odmora. Zato kada ne borave u dačama, mnogi ove kućice iznajmljuju podstanarima.
Pojedini Rusi su se dosetili i počeli razvijati svojevrstan vid turizma iznamljujući svoje dače. Sve češće su to u stvari prave vile, koje uz sav komfor nude i sav onaj luksuz na koji su pojedini bogataši navikli.
U našoj regiji vikendice sasvim sigurno zauzimaju značajno mesto kod porodičnih ljudi pa i mlađih generacija u toku godine, naročito za vreme toplih letnjih dana. Ali je sigurno i to da dače za građane Rusije imaju poseban značaj i naravno izuzetno dugu tradiciju, znatno dužu od tradicije boravka u našim vikendicama.
Tekst preuzet sa sajta Solis nekretnine