Kako uloviti miša komandosa?
Proteklih godina, otkad je krenula pandemija virusa korona, mnogi su pokupovali vikendice. Prošle godine, to smo uradili i moj dragi i ja. A s obzirom da nam je stan u gradu mali, sve što nam je smetalo, odneli smo tamo, pa tako i kofere za putovanje. Budući da nam se odmor bliži, otišili smo da uzmemo kofere, i imali šta da vidimo. Na podu kuhinje, pronašli smo izgrižene kese sa brašnom i pirinčem, kutije sa čajevima pojedene do pola, a pored svega, svuda po podu bili su tragovi mišjeg izmeta…
Budući da u stanu nikada (kuc-kuc-kuc u drvo) nismo imali problema sa miševima, bili smo potpuno neiskusni šta treba da radimo. Kako uloviti miša komandosa koji nam je upropastio pola kuhinje?
Jer ipak, u vikendicama se ne boravi stalno, tako da su na izvol’te svim vrstama gamadi. Ni naša nije izuzetak. Oni u njoj provode mnogo više vremena od nas. Kad smo je kupili, bila je prazna. Sad u njoj ima svega i svačega, tako da nije ni čudo što se miško uselio i lepo razbaškario.
I šta ćemo sad?
“Čuo sam da postoji neki lepak. Namažeš ga na parče kartona, staviš malo hrane da ga namamiš, i on dođe, pojede i zalepi se tako da mu nema spasa. Posle ga zajedno sa tim kartonom izneseš iz kuće, i to je to”, kaže moj dragi.
“A da to nije malo nehumano? Da probamo prvo sa nekom mišolovkom, pa da ga odnesemo negde u šumu”, pitam ja. “Mislim ipak, nekad smo imali hrčka, a to je slično mišonji. Ne mogu, bre, da budem ubica stvorenja koje je slično našem pokojnom Okiju”.
“Pa ono jeste, ali… Ma dobro, idem ja do poljoprivredne apoteke, čini mi se da ih ima nekoliko u Irigu, da vidim šta mogu da nađem”.
Ode on u apoteku, a ja krenuh da čistim onaj haos, budno motreći da li će se mala štetočina pojaviti odnekud jer, bez obzira na pokojnog Okija, nije mi baš svejedno da se sretnem oči u oči sa seoskim mišem-komandosom. Ako se pojavi, skakanje na stolicu mi ne gine. Izgleda da sam ipak previše gledala crtaće o Tomu i Džeriju.
Mačak ili mišolovka, pitanje je sad?
Sat vremena kasnije, eto mog dragog sa nečim u kesi.
“Šta si kupio?”
“Pa neku, kao, mišolovku. K’o bajagi je humana, ali ‘ajde da vidimo hoće li se uhvatiti.”
Te noći smo spavali osluškujući šta se dešava u kuhinji. Naš miško se šetao, šuškao tražeći hranu, ali se nije uhvatio. Stavili smo malo slanine u mišolovku, ali je ujutru sve još uvek bilo tu.
“Izgleda da mu nismo pogodili ukus, ne voli slaninicu”, kažem ja.
“Ma ko ne voli slaninicu, nego je izgleda shvatio šta je. Nije to glupavi gradski miš, ovo je seoski komandos, zna da izbegava prepreke”, kaže moj dragi.
“A da pozajmimo Belog od komšija, na par dana”, pitam ja. Beli je, inače, mačak naših komšija. Velika mačorčina koja po ceo dan lenčari na prozoru.
“Ih, Beli! Pa kad je on imao prilike da vidi miša? Bude li ga video, istraumiraće se. Ili će da nas pogleda u stilu – jeste vi normalni? Ja to da vam jurim? Što da se mučim kad imam granule? Ma nema od njega vajde.”
Misleći šta ćemo i kako ćemo, nazovem sestru, koja u tome ima više iskustva od nas. Ispričam joj šta se desilo…
“I tako, svašta smo zatekli kad smo došli. Sad već drugi dan pokušavamo da ga uhvatimo, i nikako. A šta ti radiš kad imaš miša u kući? Znam da si ih već lovila.”
“Ma lepak je zakon! Stavim lepak na karton, na sredinu malo “Smoki”-ja, i do sutra je gotov! Ne može da odoli mirisu kikirikija.”
“I nije ti žao?”
“Pa nije da nije, ali on je štetočina. Bolje nego da mi donese neku boleštinu u kuću”.
“Što se toga tiče – u pravu si, ali opet, nekako ne mogu.”
“A ti mu onda stavi tanjir i hrani ga k’o kućnog ljubimca. Bože, što si blesava! Odoh da radim, a ti mi javi šta ste uradili”, reče moja seka i ode za svoj računar.
Možda liči na Okija, ali to ipak nije on
Pa kako da ga ubijemo? Sedimo nas dvoje i razmišljamo, a oboma nam u glavi Oki, sa svoja dva pametna oka. A svašta je znao naš Oki. K’o nindža se izvlačio iz akvarijuma. Dogura svoj točak do zida, popne se na njega, i samo ga vidiš kako trči po sobi.
Nabavili mu mi i kavez, i tek je tad nastalo ludilo. Danonoćno se verao po njemu k’o akrobata u cirkusu. Probudim se ja noću, pogledam šta radi, a on visi sa gornjeg dela kaveza na jednoj nožici i gleda me začuđeno, što li ne spavam?!
Ipak, ovo nije Oki. Izgleda da ćemo morati da uradimo ono neizbežno.
I tako, sutradan, kupismo lepak…
“Znači, to je to”, pitam ja.
“To je to. Rekli su mi u apoteci ono isto što nam je i tvoja seka rekla, malo hrane na sredinu kartona, okolo lepak, i do sutra je gotov”, kaže moj dragi.
“Šta da se radi, moraćemo. Ali ko će posle da ga iznese? Ja to ne mogu da uradim.”
“Ja ću da ga iznesem, ne sekiraj se. Nećeš ga ni videti”, reče on hrabro, ipak je glava kuće.
“Dobro, važi”, rekoh pomirljivo, nadajući se da će zaista biti tako.
Uze on parče kartona, namaza lepak u nekoliko koncentričnih krugova, stavi ga na pod u kuhinji i reče meni da mu stavim nešto malo hrane.
Mislim ja i mislim šta da mu stavim?! Slaninu nije pojeo, “Smoki” nemam, ali u svim crtaćima miševi jedu sir. A i čitala sam davno “Ko je maznuo moj sir”, sjajnu knjigu Spensera Džonsona, i tamo su mišonje takođe stalno bile u potrazi za sirom. Dobro, ni mišonje u knjizi nisu mišonje, niti je sir stvarno sir, sve je to simbolično, ali opet… Ma valjda će mu se dopasti.
I tako uzmem krišku belog sira od jedno 100 gr, i stavim mu na sredinu kartona. Kad je moj dragi video, zacenio se od smeha.
“Šta ti je? Što se smeješ?”
“Pa jesi ti normalna, znaš li ti uopšte kolišni je miš? Stavila si mu parče sira koje je veće od njega celog!”
“Pa koliko je trebalo da mu stavim?”
“Pa malo, otprilike parčence veličine kocke šećera.”
“Pa šta ga ja znam koliko on jede?! Uostalom, to mu je poslednji obrok, neka bar umre sit”.
“Ljubav moja naivna i dobra… Dobro, sad je gotovo. Do sutra će se valjda uhvatiti. ‘Ajmo na spavanje”.
I bi šta bi!
Ustajem ujutru i krećem u kuhinju da skuvam čaj kad, imam šta da vidim. Naš mišonja mrtav leži na kartonu pored sira koji nije ni takao. Vrisnem k’o oparena i potrčim nazad u spavaću sobu.
“Šta je bilo, ljubavi? Šta se desilo?”
“M…m…m…miiiššš”, mucam ja, a suze mi teku same od sebe.
“Sedi”, reče moj dragi i otrča u kuhinju. Brzo ga je spakovao u kesu za smeće i izneo iz kuće.
“Gotovo je”, reče kad se vratio. “Koliko si mu sira stavila, mora da je umro od srčanog udara. Onoliko sira na jednom mestu u životu nije video”, reče on tešeći me.
“Jadničak”, plakala sam ja i dalje. “Jesi li ga izneo?”
“Jesam. Gotovo je”, reče on.
Narednih dana, svim našim prijateljima je ispričao kako je siroti miško doživeo infarkt kad je video onoliki sir. Pomislio je da su mu potonji dani došli, i nažalost, bio je u pravu.
Ali od tada…
E, od tada više nikad ne pokušavamo da lovimo miševe sami. Ima i boljeg načina. Pozovemo profesionalce, koji miševe, pacove i ostalu gamad, uključujući i insekte, uništavaju profesionalno, a da mi u tome nemamo nikakvog udela. Mi se sklonimo, oni odrade posao, i posle samo detaljnije očistimo i dezinfikujemo kuću. I što je najlepše, više ne doživljavam traume, a s obzirom da se profesionalci brinu i o preventivi, retko se dešava da nam se ponovo pojavi neki neželjeni gost.
A jeste li vi imali problema sa miševima? Kako ste ih se rešili? Podelite to sa nama u komentarima.
Fotografije: Unsplash.com
Autorski tekst: Jelena Todorović
Autorski tekst: Jelena Todorović
Vaše povratne informacije nam mnogo znače.
Molimo Vas
da kliknete na ikonicu koja odražava Vaš nivo satisfakcije posle pročitanog teksta.
Molimo Vas
da kliknete na ikonicu koja odražava Vaš nivo satisfakcije posle pročitanog teksta.
NEZADOVOLJAN
JAKO ZADOVOLJAN
Kako ste ocenili ovaj tekst?
Evo i ja imam barem jedno 2 misa u dvoristu, vidjam ih uvece pored kucice mog psa, on ih stalno njusi ali nikako da ih uhvati. Kupila sam sada neki otrov za glodare, zao je i meni da ih ubijem, ali opet plasim se infekcije i zaraze, sto zbog nas, sto zbog psa. Nije higijenski...
E, nije lako ni štetočinu ubiti. Ali je činjenica da smo zabrovali da živimo uz prirodu i sve što ide sa njom, pa onda gradski i imaju ovakve traume i nedoumice. Prigradski to reše lagano i lepo objasne prirodnom selekcijom. Mlatnem ga motkom i završim. Ima njih koliko hoćeš. Lep i dirljiv tekst. Divno je voleti, pa makar to bio i mali seoski komandos. Ipak je on izabrao nas. :)